Горки плодови

Сада већ давне 2007-08, касних јесењих дана, неретко претежно кишних и прилично магловитих, већину поподнева до касно увече сам проводио на постдипломским студијама на Факултету организационих наука. Сећам се првих предавања, која су обично почињала касно поподне, тј. рано увече око 18 сати како би људи који раде могли да стигну на предавања. Прва предавања су била код шефа нашег одсека, на којима је он објашњавао тржиште и тржишне односе, као и механизме деловања тржишта. Сасвим случајно, пошто је један од колега који је седео до мене у првом реду био из Комисије за хартије од вредности, а поступци приватизације, берзанског пословања и слично су били "хит" тема тадашње пословне елите, која је на сву срећу данас по затворима и по судовима, професор је доста често пребацивао тежиште излагања на тржиште хартија од вредности, Агенцију за приватизацију и остале "атрактивне" институције на чијим примерима би нам објашњавао и добре и лоше примере у пракси. 

И од тада, практично, постајем један од заговорника концепта тржишне економије. На примеру рада једне берзе, професор нам је објашњавао како једно тржише функционише, шта га чини и колико је важан надзор независних и јаких институција над било којим тржиштем, не само финансијсим, него и осталим тржиштима. Јако пажљиво сам слушао, бележио и "хватао" сваку ситницу, али су већ тада у мислима почели да ми се "боре мисли моје". Са једне стране су биле књишке дефиниције и теорија, а са друге стране су били практични примери који обично знају да одступају од теорије. Знао сам да мора да постоји тај "празан простор" између теорије и праксе, који мешетари користе, али нисам ни појма имао како то изгледа у пракси.

Пракса различита од теорије

На примеру својинске трансформације друштвеног капитала у приватни, који је спровођеног под диригентском палицом Агенције за приватизацију и под вођством бивших странака (ДС-а и УРС-а) које су сада на срећу прерасле у покрете грађана и иду ка нестајању, сасвим је јасно шта се деси када се ова компонента "контроле" над неким процесом испусти из вида. Од 2400 друштвених предузећа, код око 640 њих је раскинут уговор о приватизацији, при чему је 75% радника који су радили 2000.године у тим предузећима данас без посла. То је један застрашујући податак пред којим би требало да се застиди руководство и сва руководства Агенције за приватизацију. 

Генерално, приликом процене вредности неког од ових предузећа уопште није узето у обзир вредност имовине ових предузећа, већ само "способност" предузећа да заради паре. То вам је отворени позив на корупцију јер на пример, ако је неки бизнисмен заинтересован да за мале паре купи неко друштвено предузеће, довољно му је да "подмаже" директоре тог предузећа који ће са неколико лоших пословних одлука "умање способност" предузећа да заради паре (нпр.изгубе део тржишта, повуку неки лош кредит) и тиме су вредна предузећа купована за смешне паре, а вредност њихове имовине је уједно премашивала вишеструко цену у купо-продајној трансакцији. Држава просто није водила рачуна кога именује у управне и надзорне одборе и искрено, ако посматрам све ово из угла либерелног економисте, не кривим ја купца што хоће предузеће да купи што јефтиније јер је то у капитализму нормално, али кривим продавца и све који у име продавца (кроз чланство у управним и надзорним одборима) на недозвољен начин помагали да се предузећа продају јефтино.

Ако за тренутак "зажмуримо" на цене које су постизане у купо-продајним трансакцијама, ту се јавља додатни позив на корупцију према појединцима из Агенције за приватизацију који су били задужени да контролишу испуњење услова из купо-продајних уговора који су склапани. Тако вам се деси, да купац прода део имовине предузећа, што по купо-продајном уговору није смео учинити, а да нико, али баш нико из Агенције за приватизацију не реагује на то, а по закону су то требали да раде. Затим, неиспуњење инвестиционих програма, такође дефинисаних уговором нико често није контролисао и тиме на време раскинуте те приватизације ... Врло често је се дешавало да Агенција за приватизацију по 15 пута одлаже раскид неког купо-продајног уговора под изговором да да додатну шансу купцу да поправи стање иако је свима било јасно да од тога нема ништа...

Оно што је битно учинити што пре, јесте разрешити комплетно рукодовдство Агенције за приватизацију и уредити ову институцију кроз измене процедура за њен рад, а уједно и изменити закон о приватизацији и појачати надзор над овом институцијом...

 

"По бурек на Дедиње"

Да будем поштен - врло ретко гледам ТВ емисије и генерално телевизију, али неке натписе и текстове које сам протеклих дана и недеља имао прилику видети по новинама, таблоидима, интернет порталима и слично ме подстакоше да се "латим пера" и напишем неки свој утисак о економској ситуацији и начину како је доживљавам.

Ако мало "вратим филм" у назад, некако ми се чини да је прича о тешком стању српске привреде "ескалирала" баш након једног битног догађаја, а то је почетак извоза у САД Фиата - пројекта о коме ни данас дан не могу да се договоре ДС и УРС чија је заслуга већа. Одмах након тога су уследиле "мегаломанске" изјаве оног "Динчиног малог" о експанзији и "лудилу", у смислу експанзије привреде. Вероватно претпостављате о коме причам - причам баш о оном дечкићу што га је Ђилас послао "по бурек на Дедиње". И ту долазимо до кључног проблема који ова странка - УРС, или како је зову има, а то је да су у своје руке узели економско-финансијски сектор и дали га "деци" која никада нису била у привреди, који немају осећај ни за ред величине неких ствари, а да не говорим ништа више. Овај свој став могу да поткрепим конкретним чињеницама које су се чуле од млађих функционера УРС-а протеклих недеља, а то су да као аргумент да земља излази из кризе пустају податак да је извоз за прва 4 месеца ове године скочио за 24% у односу на исти период прошле године. Озбиљан стручњак ће на овакав аргумент само да се насмеје и каже : "хајде дете иди по још један бурек". Зашто? Па, просто, ако вам нека величина расте 24% у односу на неку "базну вредност", тада вам то вероватно значи да вам је ниска базна вредност, бар у условима транзиционе привреде. Илустрације ради, када на Вол Стриту добију дојаву, кажем дојаву - не вест да извоз САД-а расте за 1%, цело тржиште расте три дана. Са оваквим генијалцима из УРС-а, вероватно би Дауџонс "лансирали" на 50.000 базних поена...


Економски популизам који је УРС распршивао  у претходној предизборној кампањи, а који се заснивао на пароли да сваки регион у Србији добије "свог Фиата" не видим као нешто што нас може покренути на кратак рок. За долазак таквих великих инвеститора потребна је огромна припрема - читај време, а плодно тло за то је да имате већ развијен сектор малих и средњих предузећа са којима тако један велики стратешки инвеститор може да сарађује. Читава ЕУ, поготово Немачка, као најјача сила отворено каже да су њихова мала и средња предузећа покретач њихове економије. Дакле, на овом примеру тј. сукобу концепта који промовише УРС и онај који се показао на примеру Немачке и ЕУ као добар може јасно да се види да би приликом евентуалне реконструкције владе требало озбиљније да се проветре редови УРС-а, али и да им укупно се смање ингеренције када је реч о економији.

Češki put od "nemila" do "nedraga"

Veliki planovi ČEZ-a da postane „ ključni igrač“ na tržištima SEE je nikad bliži potpunom krahu. U vrlo kratkom periodu, može se reći odmah posle Albanije, još jedna zemlja Balkana je preduzela ozbiljne korake da oduzme licencu za rad ovom češkom koncernu. Nakon ozbiljne političke krize u Bugarskoj i demonstracija građana visinom računa za električnu energiju, bugarski regulator je otpočeo proceduru oduzimanja licence češkom ČEZ-u, koja će se vrlo verovatno završiti „izlaskom“ ČEZ-a i sa tržišta Bugarske. Napomene radi, prosečan račun bugarskog domaćinstva za električnu energiju je između 95€-100€ mesečno. Inače, nije loše da se i to spomene, prosečna zarada u Bugarskoj je oko 350€. Iz ovoga svega se jasno vidi, da je cena električne energije u Srbiji značajno niža nego u regionu.

Akcije ČEZ-a na berzi u Pragu su od početka ove godine pale sa vrednosti od oko 670 kruna na skoro 600 kruna, što je gubitak na vrednosti od oko 11% za samo 2 meseca 2013.godine. Ako sada, metodom benčmarkinga uporedimo kako se kretao reperni index praške berze za ova 2 meseca 2013. godine, videćemo da je pad vrednosti akcija ČEZ-a duplo veći nego li pad repernog indeksa berze u Pragu, što je još jedan ozbiljan signal da stvari idu uveliko „nizbrdo“, kada je reč o ČEZ-u. Svakako, onaj ko zna šta su finansijska tržišta i ko razume „psihologiju krda“ razumeće da ovoliko snažan pad vrednosti akcija ČEZ-a je posledica zbunjenosti investitora jer oni nisu još stigli potpuno da razumeju razloge izlaska ČEZ-a iz Albanije, a novi šok, nakon samo 7 dana stiže upravo iz druge zemlje iz regiona – Bugarske.

Bugarsko tržiše je jako bitno za ČEZ jer „Bugarska“ čini oko 2% operativnog profita ČEZ-a, što kada sračuna može da smanji cenu akcije ČEZ-a za oko 20 kruna. Ono što je „sreća u nesreći“ za ČEZ jeste to što je verovatno tih 20 kruna već ukalkulisano u ovaj pad koji je se već desio, a dalje kretanje cene će zavisiti od daljih razvoja prilika u Bugarskoj i na Balkanu.

Za mene je „bugarska investicija“ izgledala sasvim prirodan izbor jer je ovo tržište imalo značajno veći potencijal za rast nego li tržište Zapadne Evrope. Sa druge strane, Bugarska, pa i Rumunija kao nove članice EU su doživljavane kao bezbedno područje za investicije, sve u duhu EU.

Ključni rizici za vlasnike akcija ČEZ-a su, trenutno : ogromni problemi na balkanskom tržištu, stagnacija cene električne energije i pad evropskog tržišta kvota za emisije CO2. Ova tri faktora značajno „pritiskaju“ profitabilnost ČEZ-a i moja preporuka za „imaoce“ akcija ČEZ-a u ovom momentu je „strong sell“.

Ono što je takođe u fokusu investitora kod ČEZ-a jeste posao proširenja kapaciteta nuklearke Temelin i većina smatra da ovaj potez i nije baš dobar u ovim vremenima. ČEZ kao opeartor ove nuklearke još uvek nema garancije češke vlade da će mu garantovati cene električne energije i iz proširenih kapaciteta, što je još jedan rizik koji „pritiska“ cenu ČEZ-a na dole.

Sve u svemu, dosta složena situacija za češku vladu i ČEZ.

Što je dobro za EPS, to je dobro i za Srbiju

Legendarni predsednik američke multinacionalne korporacije General Electric, Jack Welsh, imao je običaj da kaže: „Što je dobro za GE, to je dobro i za Ameriku“. Ta konstatacija bi sigurno mogla da se primeni i na najveću domaću kompaniju iz energetskog biznisa, Elektroprivredu Srbije koja bi konačno mogla da preuzme ulogu koja joj sa pravom i pripada, a to je da bude pokretač rasta domaće privrede. 

U domaći energetski sektor nije se planski i efikasno investiralo decenijama unazad, pa bi, gledano iz pozicije onoga ko vodi rudarski basen trebalo najviše investirati baš tu; iz pozicije onoga ko vodi proizvodnju na ugalj – investirati baš u TE; iz pozicije onoga ko vodi proizvodnju iz hidro – baš u HE; iz pozicije onoga ko vodi distribuciju – investirati baš tamo itd. Kada se sve to sabere i sagleda, svuda treba investirati, ali se postavlja osnovno pitanje kakvi su prioriteti i gde je trenutno najveći multiplikator na uloženi novac?

Odgovor nije tako jednostavno dati, ali sam najbliži zaključku da je najefikasnije sada novac uložiti u distributivni segment i smanjenje gubitaka u distributivnom segmentu. Ono što definitivno imamo kao trend jeste rast konzuma od 1% na godišnjem nivou i to je „pojava“ koja postoji od 2000.godine, pa na ovamo. Za ovaj rast su najzaslužniji potrošači iz kategorije „domaćinstva“ koji u strukturi prodaje imaju „share“ od bar 70%. Prosto, današnja domaćinstva imaju sve više i više električnih aparata koje je potrebno snabdeti sa sve većim i većim količinama energije i zbog toga nam najviše i raste konzum. Industrija, tj.kupci na visokom i srednjem naponu su najviše pogođeni ekonomskom krizom i njihova tražnja je u stagnaciji i padu. Kada se sve to sagleda i „podvuče crta“, kao i ukalkulišu rizici od otvaranja tržišta po EPS koji podrazumevaju to da će neki potrošači možda i promeniti snabdevača od 2015.godine, dolazimo do sasvim jasnog zaključka da treba prioritet domaće elektroenergetske kompanije treba da bude sređivanje distributivne mreže, pa tek onda gradnja i dodavanje na mrežu novih objekata. 

Svake godine, distributivni segment EPS-a ima gubitke od najmanje 4.750.000 MWh, što uz prosečnu cenu od 6,5 din za 1KWh, uz kurs od 115 dinara za 1 € daje gubitke od oko 270 miliona €. Toliko para svake godine EPS bude „kratak“ , a država tj. republički budžet biva uskraćen za oko 50 miliona € poreza. Sada, uzmimo na primer da sa takvim distributivnim segmentom, EPS hoće da gradi novi objekat i javi se banci da je ubedi da finansira baš taj projekat. Gubici koje EPS ima u distributivnom segmentu će svakako uticati na „proizvodnu cenu“ 1KWh iz te nove elektrane, tj. sa postojećim gubicima od preko 14%, svakako će se produžiti rok koji je potreban za otplatu te investicije, a možda čak dovesti i u pitanje isplativost celog posla. Stoga, mislim da je pravi redosled stvari prvo sređivanje ogromnih gubitaka u distributivnom delu mreže, pa tek onda sagledavanje koliko nam čega treba i da li nam uopšte i trebaju novi objekti?! 

Smanjivanjem gubitaka u distributivnom segmentu mreže bi se možda čak eliminisala i potreba za uvozom električne energije, bez izgradnje novih kapaciteta ... To bi bila tema nekog narednog bloga ...