Legendarni predsednik američke
multinacionalne korporacije General Electric, Jack Welsh, imao je običaj da kaže: „Što je dobro za GE, to je dobro
i za Ameriku“. Ta konstatacija bi sigurno mogla da se primeni i na najveću
domaću kompaniju iz energetskog biznisa, Elektroprivredu Srbije koja bi konačno
mogla da preuzme ulogu koja joj sa pravom i pripada, a to je da bude pokretač rasta
domaće privrede.
U domaći energetski sektor nije
se planski i efikasno investiralo decenijama unazad, pa bi, gledano iz pozicije
onoga ko vodi rudarski basen trebalo najviše investirati baš tu; iz pozicije
onoga ko vodi proizvodnju na ugalj – investirati baš u TE; iz pozicije onoga ko
vodi proizvodnju iz hidro – baš u HE; iz pozicije onoga ko vodi distribuciju –
investirati baš tamo itd. Kada se sve to sabere i sagleda, svuda treba
investirati, ali se postavlja osnovno pitanje kakvi su prioriteti i gde je
trenutno najveći multiplikator na uloženi novac?
Odgovor nije tako jednostavno
dati, ali sam najbliži zaključku da je najefikasnije sada novac uložiti u
distributivni segment i smanjenje gubitaka u distributivnom segmentu. Ono što
definitivno imamo kao trend jeste rast konzuma od 1% na godišnjem nivou i to je
„pojava“ koja postoji od 2000.godine, pa na ovamo. Za ovaj rast su
najzaslužniji potrošači iz kategorije „domaćinstva“ koji u strukturi prodaje
imaju „share“ od bar 70%. Prosto, današnja domaćinstva imaju sve više i više
električnih aparata koje je potrebno snabdeti sa sve većim i većim količinama
energije i zbog toga nam najviše i raste konzum. Industrija, tj.kupci na
visokom i srednjem naponu su najviše pogođeni ekonomskom krizom i njihova
tražnja je u stagnaciji i padu. Kada se sve to sagleda i „podvuče crta“, kao i
ukalkulišu rizici od otvaranja tržišta po EPS koji podrazumevaju to da će neki
potrošači možda i promeniti snabdevača od 2015.godine, dolazimo do sasvim
jasnog zaključka da treba prioritet domaće elektroenergetske kompanije treba da
bude sređivanje distributivne mreže, pa tek onda gradnja i dodavanje na mrežu
novih objekata.
Svake godine, distributivni
segment EPS-a ima gubitke od najmanje 4.750.000 MWh, što uz prosečnu cenu od
6,5 din za 1KWh, uz kurs od 115 dinara za 1 € daje
gubitke od oko 270 miliona €. Toliko para
svake godine EPS bude „kratak“ , a država tj. republički budžet biva uskraćen
za oko 50 miliona € poreza. Sada, uzmimo na primer da sa takvim distributivnim
segmentom, EPS hoće da gradi novi objekat i javi se banci da je ubedi da finansira
baš taj projekat. Gubici koje EPS ima u distributivnom segmentu će svakako
uticati na „proizvodnu cenu“ 1KWh iz te nove elektrane, tj. sa postojećim
gubicima od preko 14%, svakako će se produžiti rok koji je potreban za otplatu
te investicije, a možda čak dovesti i u pitanje isplativost celog posla. Stoga,
mislim da je pravi redosled stvari prvo sređivanje ogromnih gubitaka u
distributivnom delu mreže, pa tek onda sagledavanje koliko nam čega treba i da
li nam uopšte i trebaju novi objekti?!
Smanjivanjem gubitaka u distributivnom segmentu mreže
bi se možda čak eliminisala i potreba za uvozom električne energije, bez
izgradnje novih kapaciteta ... To bi bila tema nekog narednog bloga ...
