"Партнерство неједнаких" ? Лепо звучи, али је могуће само у бајци ...

Током мандата претходне владе били смо сведоци многобројних међудржавних споразума, меморандума о разумевању и уговора које наша влада, ЕПС и министартсво енергетике и рударства, склопило у "наше име" и за "наш рачун" са страним партнерима. 

И обичан човек се увреди када у "његово име" и за "његов рачун" неко склапа и договара нешто, а да он у то нема увид. Посебно се увреди када тај неко ко у "ваше име" и за "ваш рачун" договара нешто, а да вас није ништа питао, док другу страну  убеђује како сте ви дали сагласност за тај "договор". У обичном свету се такве ствари називају преварама, а такви људи који чине такве ствари врло брзо изгубе кредибилитет. Ово је била најобичнија "паралела". Врло често су пред нашим очима "махали" са неким уговорима, меморандумима и споразумима, па су час ишли и дотле дрско да нам пред камерама приказују тескт тих докумената који је био затамљен, тобож због поверљивих информација! Е, знате шта? Tо је врхунац безобразлука! 

Један од таквих докумената јесте низ уговора између Србије са једне стране и владе Италије и фирме "Сећи енергија", са друге стране о "заједничким улагањима". Знате шта, поштено ћу вам рећи да када чујем речи "заједничка улагања" којима неки министар почне да "маше пред камерама", ја одмах знам да је то штетна ствар за нашу државу! До те мере су деградирани стручни термини од стране оних који су се окористили о службени положај да ће нам дуго времена требати да речи "експерт", "заједничко улагање" итд. добију прави правцати смисао, тј. право значење. 

Уговор између наше и италијанске стране је класичан пример "партнерства неједнаких" у неком пројекту. Сваки рационалан човек би се онда запитао какво је то партнерство? То је партнерство у коме "интерес" има само већи партнер и који ће из тог "посла" изаћи још већи, а онај мањи партнер изаћи још мањи. Најкраће је то тако!

Уговор између Србије и Италијана је само један део "ширег" пројекта италијанске стране који обухвата све земље Балкана и који је јако штетан и по развој регионалног тржишта електричне енергије. Регион Балкана већ дуже време пати од хроничног дефицита електричне енергије, тј. цео регион је увозно зависан, па можете мислити какав ефекат може у таквој ситуацији да изазове да све неискориштене ресурсе које регион има стави у службу производње електричне енергије коју ће слати у извоз. То би у енергетском смислу, од земаља Балкана направило "земље трећег света". 

У извештајима појединих организација, као што је нпр. "Мрежа за надзор банака" која окупља и неке европске еколошке организације јасно се наводи да су ови споразуми између Италије и земаља Балкана (Србија, Црна Гора, БиХ ... ) у супротности са законима ЕУ и да су "контроверзни" у многим питањима. Ова организација истиче да би Италија имала највећу корист од "увоза јефтине струје" са Балкана, а италијанске фирме не би морале да плаћају таксу за емисију угљен-диоксида док се "прљава енергија" производи у земљама које нису чланице ЕУ. Фино им то смишљено, зар не??

Италијани су замислили да до 2020.године удео коришћења ОИЕ у укупној потрошњи повећају са садашњих 8,9% на 17%. "Амбициозно", зар не? Ево како то планирају урадити: Планирају увозити око 6000 GWh из Црне Горе и држава повезаних са црногорском мрежом (ту смо и ми у том "пакету"), као и 3000 GWh из Албаније, а од 2018.године и 600 GWh из Туниса. 

Ове "цифре у GWh" са становишта Италије не делују много, али са становишта поменутих земаља су "велике као кућа". Ево вам пример Албаније: У 2009.години је ова држава произвела 5300 GWh, а планови Италије су да из Албаније увезе 3000 GWh годишње, што значи две трећине или 66% укупне производње ће Албанија морати да извезе у Италију! Ово су опасне ствари за цео регион Балкана по питању енергетксе, али и финансијске безбедности и стабилности, јер би се овим пројектом све земље бациле у "модерно ропство" са нарастајућим дефицитима, јавним дугом итд. 

Када је реч о Србији и БиХ, то су две земље које су увозно зависне када је електрична енергија у питању и од око 37500 GWh које Србија произведе чак око 27000 GWh долази из термоелектрана. То практично значи да ове две земље ако планирају да се "престроје" на производњу енергије из ОИЕ и достизању европских циљева да извоз енергије из ОИЕ уопште није паметан потез да извозе "чисту енергију"! Ми бисмо реализацијом пројеката на Дрини и Ибру, како су сада замишљени начинили "одлив производних капацитета ка италијанском тржишту", што би нам донело огромне проблеме и додатну нестабилност на тржишту и угрозило јавни дуг, платни биланс државе и створило "огромне главобоље"!

Додатна слабост и огроман ризик који Србија прихвата "овим послом столећа" како га назваше претходна влада јесте да уколико се Италија одлучи да увози више струје са Балкана и из Србије, не мора то нужно чинити из ОИЕ, већ може да угаљ из Колубаре Б буде уместо за потребе Србије употребљен за извоз електричне енергије за Италију! "Сјајно", зар не?!! Скандал!!! Италија би, према неким проценама, увозом јефтине струје са Балкана уштедела годишње око 225 милиона еура, док су "надања" у Црној Гори, нпр. да ће зарадити годишње између 10 и 40 милиона еура! Извините, да ли је то "партнерство једнаких"?! Не, ја не бих рекао!

Када је реч о заштити животне средине, цео пројекат је "неодржив". Имате на тој траси два национална парка са ретким врстама:Дурмитор и Ловћен, али и драгоцено станиште морских трава на медитерану куда је планирана траса за кабл. Не видим начин да студије утицаја пројекта на животну средину и ретке врсте задовоље директиве ЕУ у овој области!

О овом пројекту би се заиста могло писати још доста тога, од контроверзне приватизације црногорске електропривредне корпорације, "неискуству" фирме Сећи енергија у послу који јој је уговором поверен, изостанку тендера у Србији за ове пројекте, потребе да неко "робија" у Србији за свој потипс што је ставио на неке уговоре  итд. Мишљења сам да целокупна стручна јавност стоји иза идеје које би требало да буде прихватљива и за ресорно министарство енергетике, равоја и заштите животне средине, а то је да се сада цео случај испита и да се нађе модалитет за заштиту наших интереса који су како сада ствари стоје угрожени. 

"Играчка" звана Телеком ...

Последњих дана смо сведоци "медијских нагађања" о томе шта би могло или требало да нова влада учини са Телекомом Србије. У новинским чланцима се може видети доста идеја око тога колико би држава могла да добије новца уколико би се одлучила за продају, шта би требало са тим новцем да учини итд. Но, пре него што дођемо до одговора на ова питања, требало би мало да "ставимо под скенер" наш Телеком, али и РАТЕЛ, као националног регулатора од кога доста тога зависи.

Прво питање које би било који власник неког капитала (у нашем случају држава Србија) у некој компанији (у нашем случају Телеком Србије) требало себи да постави јесте да ли може да уопште пронађе неку инвестицију која јој омогућава већи принос на капитал у односу на овај капитал који сада има у компанији Телеком Србије? Ако држава није у могућности да пронађе једну такву инвестицију, тада уопште не треба да размишља о продаји свог власничког удела у Телекому Србије. Ових дана "провејавају" нагађања неких стручњака да би било паметно, ако до продаје дође, новац уложити у путеве. Морам признати, нисам сигуран. Прво што смо се показали да ми као држава не умемо да ефикасно водимо пројекат изградње аутопутева, а друго што смо се такође показали да не умемо да ефикасно управљамо аутопутевима и наплатом путарина. О одржавању аутопутева и том послу нећу ни да причам. Дакле, озбиљно је питање може ли ова држава да нађе такву инвестицију која ће јој омогућити већи принос на капитал од ове ситуације када има капитал у акцијама Телекома и сасвим солидне дивидендне приходе у државни буџет.

Следеће питање, које садашњи власник Телекома Србије треба себи да постави (уколико је одговор на оно прво питање "Да") јесте сигурно, "у којој фази се налази бизнис Телекома Србије и да ли је сада са становишта компаније добар,идеалан или можда лош моменат за продају"?! Одговорно тврдим да са становишта компаније није ни добар, а да не говоримо идеалан моменат на продају. На цену коју ће неки инвеститор понудити нашој држави за Телеком Србије ће свакако утицати дуг Телекома Србије. Колико ми је познато, Телеком је се раздужио према City Bank за кредит од 700М еура за куповину Телеком Републике Српске, али је сада Телеком Србије оптерећен новим кредитом који је узео за куповину акција грчког партнера. Ако претпоставимо да је тај дуг око 500 милиона еура, рачунајте да ће вам било који инвеститор најмање за толико понудити да плати за Телеком Србије. Треба напоменути да компанија нема никаквих проблема да враћа овај кредит, па стога нема никакве потребе да се продаје под кредитом. 

Следећи параметар који ће било који инвеститор разматрати јесте ЕБИТДА маргину компаније која је изнад просека у сектору, дакле компанија је више него способна да "заради новац". Компанија сигурно има простора да се уз бољу контролу трошкова учини још ефикаснијом. Међутим, оно што ће сваки озбиљан инвеститор који би се јавио на тендер за куповину акција уочити јесте велики утицај курсних разлика на "маргину" коју би овде очекивао. Наиме, сваки озбиљан инвеститор, а очекивати је да нема нико пар милијарди за бацити зна шта се догађа са динаром и зна да је судбина динара да даље "клиза". То клизање динара свакако утиче на раст тзв. "оперативних трошкова" који су уговорени са валутном клаузулом, па зато компанија има изложеност ка валутном ризику. Такве ствари "једу ЕБИТДА" и снижавају вредност ваше инвестиције у акције компаније, ако то посматрамо са аспекта потенцијалног инвеститора. Пример таквих трошкова су трошкови разних закупа који су индексирани у еурима, набавка опреме из иностранства која је такође везана за курс еура, набавка мобилних телефона итд. Ти трошкови ће на најдиректнији могући начин да оптерете " ЕБИТДА и у будућем периоду и као такви ће да смање и дивидендни принос који би потенцијални купац очекивао куповином акција Телекома Србије.

Оно што се такође да приметити јесте један рекао бих "чудан" однос регулаторне Агенције за телекомуникације, популарног РАТЕЛ-а према нашем Телекому Србије. РАТЕЛ је заузео став да треба извршити потпуну либерализацију односно дерегулацију тржишта телекомуникација, донео сет закона којим се врши огроман притисак на инвестиционе капацитете Телекома Србије, тера Телеком Србије да даје своје капацитете конкуренцији по "нереалним ценама", омогућава бављење јавном телефонијом без лиценци, просто РАТЕЛ је се ставио у службу страних инвеститора што није добро за државу као власника Телекома Србије, али и за сам Телеком Србије. Сматрам да нова влада треба да уведе ред у РАТЕЛ, јер овако стање није нити добро нити одрживо!

Што се евентуалних потенцијалних купаца тиче, заиста би било тешко очекивати да неки од европских водећих имена тренутно ин терес да плати реалну цену за Телеком Србије. Велика већина европских оператера су у некој врсти проблема, под великим кредитима итд. Ако бих очекивао инвеститора у Телеком Србије, очекивао бих га са истока!

.... Наставиће се ...

За "одабране" ћемо руже, за потрошаче ћемо "трње", а држави шта остане !

Тешко да постоји пунолетан грађанин у Србији који има возачку дозволу, а да није приметио да је у готово свим информативним програмима ударна вест поскупљење нафтних деривата на пумпама у Србији. Истина, за термин "поскупљење", у информативним емисијама се користи лепши термин, а то је "корекција" :-).

Сам термин "корекција" може да има два значења: корекција навише или корекција наниже. Када је реч о нафтним дериватима у Србији, права је реткост "доживети корекцију цене наниже", могло би се рећи да су то дани које можемо да прогласимо за "празник за црвено слово"!

Корекције, било поскупљења или појефтињења су биле реалност и пре продаје НИС-а Русима, али након продаје и међудржавног уговора између Србије и Русије већина грађана Србије је по свом џепу осетила и много боље разумела овај термин "корекције цене навише", него ли "корекције цене наниже".

Са друге стране, ни државни буџет се није нешто "прославио". Углавном су расле акцизе, тј. захватања државе у коначној цени нафтних деривата, док је промет на пумпама углавном био у паду. Дакле, са једне стране држава је више захватала кроз акцизе, али је мањи промет неутралисао тај "бенефит" и могло би се рећи нанео само штету и долио уље на ватру. 

Поставља се кључно питање може ли шта ова држава да уради по питању уређења ове области и како да се стабилизују цене деривата на средњи рок?

Наравно да може. Држава треба да стимулише развој и продубљивање тржишта. За мене је бесмислен  "Правилник" о минимуму техничких услова за складиштење нафтних деривата који је донела претходна влада, а који је као свој ефекат, види чуда, смањио број увозника са око 250 на 15-так. Један такав "Правилник", не улазећи уопште у то шта у њему пише, са аспекта либерализације тржишта није лош него катастрофалан, судећи по овом резултату. Овакав "Правилник" је, ако се дубље анализира, баш један од кључних разлога зашто када цена сирове нафте пада, код нас се на пумпама ништа не догађа! Није уопште појмиво да за циљ имате либерализацију неког секотра, као што је сектор нафте, а да имате један правилник који удара на један од темеља либералног тржишта, а то је свакако диверсификација снабдевања тржишта производом (у нашем случају нафтним дериватом). Наравно, треба да постоји неки правилник, јер не може било ко да се бави овако осетљивим пословима, али сигурно је да у овом који је донела претходна влада, а који и даље важи нешто "баш није по мери"!

Простор за стабилизацију цена деривата и смањење њихове велике корелације са евентуалним ценовним шоковима сирове нафте на светском тржишту треба потражити у резервама домаће сирове нафте. Наиме, сваке године, НИС преради око милион тона домаће сирове нафте, дакле за толико уштеди на куповини из увоза и ту треба тржити простор да се тржиште заштити од "шокова" било које врсте. Ако узмете да би тона нафте на берзи могла да се прода по 300 $, долазите до цифре од 300 милиона евра колико поклањамо годишње НИС-у! Новац од експлоатације гаса нећу ни да рачунам! Проблем је што смо то "све у пакету" продали Русима за 400 милиона евра!


Мера којом се стабилизују цене било које робе јесу свакако "обавезне резерве". Ако би наша држава могла да обезбеди обавезне резерве горива за, нпр. 90 дана, као сав нормалан свет, сигурно је да би тада тржиште нафтних деривата показало већу резистенцију на промене цене сирове нафте, курс долара и остале параметре.

Простор за стабилизацију цене нафтних деривата треба тражити и у усклађивању рудне ренте коју држава наплаћује за вађење нафте и гаса са висином рудне ренте у региону. Подсетићу, у окружењу се надокнада за експлоатацију нафте и гаса плаћа од 10 до 13%, док Србија "наплаћује" 7%. Оно што је додатно катастрофично јесте што Србија НИС-у вероватно не наплаћује ни 7% рудне ренте за експлоатацију нафте, већ 3% колико је била висина исте те ренте у тренутку када је склопљен купо-продајни уговор и међудржавни уговор између Србије и Руске Федерације. Ако би држава Србија неким преговорима са руском страном успела да поправи неке одредбе међудржавног уговора, па рецимо успела да наплати уместо 3% рудне ренте за експолоатацију домаће нафте неких 10%, што је међу најнижим износима у региону, тада би иста та држава Србија имала могућност да смањи захватања у цени нафтних деривата на пумпама и имали би јефтиније деривате.Поставља се питање, може ли Србија НИС-у да наплати "реалну" рудну ренту, јер НИС данас много боље стоји него ли наш државни буџет?

Оно што је евидентно јесте да је претходна влада склопила јако штетан међудржавни уговор са руском страном и да није водила рачуна ни о чему: о цени капитала НИС-а, о рудним богаствима, о рудним рентама, о инвестицијама у нафтни сектор ... Оно што је реално очекивати од нове владе и ресорног министарства за енергетику јесте да поново седне са руском страном и покуша исправити неке елементе тог лоше склопљеног посла за нас! Ако у томе успе, реално је очекивати и боље дане за цео сектор нафтне привреде у Србији.