"Енергетски рат" изнад Европе или "следећи хладни рат".

Можда је тек приликом настајања технологије производње гаса из шкриљаца то био само покушај научног доказивања у лабораторијама САД и Канаде. Данас то засигурно није. Оно што је данас свима више него ли јасно јесте да је производња гаса из шкриљаца одавно „напустила лабораторије  САД и Канаде“ и постала врло моћан инструмент за вођење енергетске, али и геополитике САД, уопште.

  

Оно што је данас „чињенично стање“ јесте да имамо европско тржиште гаса које је, према ЕК највише зависно од гаса из Русије. Производња гаса из шкриљаца, развијена и лансирана из САД-а јесте свакако схваћена као врло озбиљна претња у Москви. Према извештајима бројних консалтинг кућа из САД-а, води се прави рат између САД и Русије над европским тлом где свака од страна покушава да наметне своје ставове по питању производње гаса из шкриљаца. САД се залажу да се и у ЕУ озбиљно почне производити гас из шкриљаца, јер ће тако ЕУ значајно смањити своју изложеност ка гасу који увози из Русије. Москва, са друге стране, под темама екологије и преко разних еколошких удружења покушава обуздати покушаје да се у ЕУ значајније почне са коришћењем ове технологије.

 

Ако се посматра на дужи рок, за очекивати је да се и Русија једног дана прикључи САД, као још једна велика сила која користи технологију производње гаса из шкриљаца. Овај свој став поткрепљујем чињеницом да Русија има највећа лежишта шкриљаца из којих се могу добијати нафта и гас, па је потпуно очекивано да Москва те своје ресурсе у једном тенутку стави у употребу.

„Кремљ“, за сада „прати ситуацију“, европске нације реагују различито – неке почињу да сумњају да Русија  покушава да их одврати од планова експлоатације шкриљаца да би тако осигурала продају свог гаса. Неке друге земље, пак, деле став москве да је ова технологија прљава и да оставља озбиљне последице по животну средину. Дакле, као и безброј пута до сада, када се „ломило копље“ између САД-а и Русије, Европа је била подељена.

Процес ширења технологије производње гаса из шкриљаца, колумнисти Вол Стрит Журнала пореде са „падањем домина“ које „потресају“ енергетска тржишта од  Вашингтона преко Москве до Пекинга. Неки аналитичари предвиђају оно што можда нико није могао ни да сања, а то је да САД можда у јако блиској будућности неће морати уопште да увозе природни гас, а да Русија може изгубити један део „европског колача“, уколико САД победе у овој битци изнад европског тла. 

Оно око чега се већина стручњака слаже јесте да се ствари окрећу „наглавачке“ и да се дешавају ствари које нико није могао ни да замисли пре 10-15 година. 

„Прича“ са шкриљцима је добила на значају када су у Пенсилванији и Тексасу откривене локације на којима има велике количине шкриљаца из којих је могуће добити гас. Баш у то време, експерти су предвиђали да САД-у понестаје природног гаса, али је откриће ових локација са шкриљцима омогућило производњу велике количине гаса које су „преплавиле“ америчко тржиште и значајно „спустиле“ цену овог енергента.  Русија је велики извозник и снабдевач гаса ЕУ, по цени око 10$ по јединици, док је цена исте те јединице у САД-у само 3$. Дакле, америчка привреда тренутно може да рачуна на три пута јефтинији гас него ли европска, што је „ствар“ која је привукла велику пажњу политичара широм света. 

Као последицу коју сада већ имамо у ЕУ јесте да неке од влада европских земаља већ предвиђају своју будућност са мање гаса из Русије. Да ли је то реално, или не, остаје да се види у будућности. 

Када је реч о финансијским улозима, они су и више него велики. Руски Газпром, корпорација под контролом државе, забележила је профит од 44 милијарде долара прошле године. Газпром је највећи светски произвођач и извозник природног гаса. Међутим, оно што је „одјекнуло“ као ударна вест на Вол Стриту јесте да Газпром обуставља своје планове да отвори ново гасно поље на Арктику, јер у овом моменту  не могу да оправдају инвестицију. Као додатни фактор који „подгрева“ сумње инвеститора на Волстриту да се води „хладни рат“ Вашингтона и Москве око коришћења шкриљаца за производњу гаса јесте податак да је профит Газпрома у паду око 25%! Ко ће на крају добити битку, остаје нам да гледамо.

У Евопи се чују „гласине“ да Газпром преко неких медија покушава да подигне еколошку свест у ЕУ да је технологија производње гаса из шкриљаца прљава, али су те гласине демантоване. Оно што је сигурно – интереси великих сила, САД и Русије се сада сударају изнада европског тла, а Европа и даље нема јединствен став о овом питању, што је свакако лош знак. 

Када је реч о ставу који Србија треба да заузме, моје лично мишљење јесте да Србија треба да се понаша као део Европе, што свакако јесте и да мудро ћути и чека исход ове „битке“, јер судбина малих је увек у рукама великих. 

Имате доста занимљиво виђење ситуације у овој чланку угледног Вол Стрит Журнала:

http://online.wsj.com/article/APa101793a7eb4445dad3f3f797b5faa45.html

Имамо ли довољно мудрости за велику победу?

Један од важних спољнополитичких циљева нове Владе Републике Србије јесте свакако стицање пуноправног чланства у ЕУ које, лично, посматрам као процес, процес који има свој почетак, свој ток и на крају свој крај који ће се завршити стицањем чланства наше државе у ЕУ.

Током процеса евроинтеграција целог региона, неке државе иду брже, неке спорије, а средином 2013.године пред Србијом се отварају нове перспективе, нове шансе да преузме водећу позицију на тржишту за пласман својих роба које јој је поред ЕУ сигурно најзначајније тржиште.

Наиме, ЕУ је одлучила да средином 2013.године широм отвори "врата брандербушке капије" за нашег суседа Републику Хрватску, која је уједно и једна од потписница ЦЕФТА споразума. Приступањем Хрватске ЕУ, она практично иступа из ЦЕТФА зоне и ту се отварају велике извозне перспективе за српску привреду, тј. за извозно оријентисани део српске привреде. Сам улазак Хрватске у ЕУ ће донети велике промене у трговинским односима у целом региону. Међусобне обавезе у области трговине између Хрватске и Србије тада престају да важе. Са српске стране ће се на производе из Хрватске примењивати трговински режим који наша земља има са свим осталим чланицама ЕУ, у складу са Споразумом о стабилизацији и придружењу. 

Где је конкретан простор за нас у овој причи? ЦЕФТА је после тржишта ЕУ најзанчајније тржиште за наше привреднике, тј. српски извоз. То је уједно тржиште на којем бележимо суфицит у робној размени од преко 1,5 милијарди $. Самим изласком Хрватске из целе приче, са којом иначе имамо дефицит у робној размени, отвара се простор да српски привредници у потпуности освоје тржише БиХ, јер ће за Хрвате настати царинске баријере због чланства у ЕУ. Освајањем тржишта БиХ, српски привредници би направили више добрих ствари за нас. Прво, освајањем овог тржишта би српска привреда постала стварно лидер региона јер не само што би ојачали наш извоз већ би смањили извоз нашег главног такмаца - привреде Хрватске. Колико је важно да ми ојачамо своје извозне капацитете, толико је важно да ослабимо најјачег конкурента, тј. Хрватску. Тржиште БиХ јесте добар терен на којем их можемо победити у новонасталим околностима, а тај "пораз" би их уједно много уздрмао јер се ради о другом по значају тржишту за извоз хрватске робе. 

Поставља се питање "са које стране" кренути у освајање тржишта и борбу за водећу позицију у региону? Одговор је врло прост. Најлакше се то ради тако што се преузме водеће тржишно учешће у сектору основних животних намерница као што су млеко, месо, брашно, пића и прерађевине. Зашто је битно кренути са ове стране? Просто, тражња за овим робама је довољно еластична и у тренуцима најгорих криза јер се ради о производима који су непоходни за оспатанак нације. Са друге стране, управо ово су главни извозни адути наших конкурената на тржиште БиХ. Такође, наши конкуренти ће јако тешко бранити позицију које баш ове робе имају на тржишту БиХ јер ће бити активиране царине, док смо ми ослобођени тих царина, па ће утолико наше робе бити ценовно конкурентније. Као одговор Хрватске на ове ризике да изгубе ово тржиште може да буде премештање производних капацитета у неку од земаља региона, али и за такав потез може да се осмисли добра стратегија ...

....

Наставиће се ...

Пакет мера против "крварења"

Нова влада је на предлог Министарства финансија усвојила тзв. "пакет мера" за фискалну консолидацију. То је био, на неки начин "очекиван потез" нове владе, потез на који се вероватно морало кренути услед великог проблема са јавним финансијама који нису од јуче, успореном привредном активношћу и тешком ситуацијом у нашем друштву и тржишту рада. Дакле, све познате ствари, али и све наслеђени проблеми који су остали иза, сада већ бивших челника из Немањине 11, а сада већ вероватно и бивших челника ДС-а! Заиста је штета што нова српска администрација мора пуно енергије да троши на рашчишчавање рушевина које су остале иза претходне владе јер ми овако гледано са стране делују као тим који би могао да брзо ради на неопходним реформама! 

Када се пажљиво прочита тај "пакет мера" за фискалну консолидацију који је влада усвојила, има ту доста ствари које треба похвалити! Ако бих сада требао да дам опште мишљење и оцену тог "пакета мера" сигурно бих устврдио да се предложеним мерама значајније смањују трошкови непотребне администрације него што се смањују намети привреди. Но, за похвалу је било какав корак напред, а ово је сигурно корак у добром правцу!

Хајде да кренемо редом,

Прва ствар јесу свакако измене Закона о буџетском систему. Оно што се овде види јесте то да се веома јасно, прецизно и недвосмислено дефинишу приходи буџета. Осим тога, јасно, прецизно и недвосмислено се дефинишу и порески облици као што су порез на доходак, потрошњу итд. Затим, таксе. Таксе су до сада утврђиване по неким "невидљивим" критеријумима, а нису имале никакве везе са оним са чим су требале да имају везе, а то је стварни трошак државе за пружање одређене услуге која се плаћа. Овим изменама се свакако "стаје на пут" и укида једна "произвољност" у утврђивању висине такси. Ако бих требао да оценим овај део предложених измена, не бих имао већих примедби.

Друга ствар која је за похвалу јесу укидање бројних републичких такси кроз измену Закона о републичким таксама. Ништа мање битно јесте и укидање бројних локалних такси кроз измену Закона о финансирању локалних самоуправа. Дакле, све су ово добре ствари и добре мере којим уствари "држава" тј.влада покушава да поднесе један већи део кризе у земљи, али уједно и да створи бољу пословну климу.

Не могу Вам описати колико су мали привредници и занатлије одушевљени укидањем нпр. таксе за истицање имена фирме. За мале привреднике и занатлије је значајан сваки динар, тако да са одушевљењем поздрављају неке од ових мера из овог пакета. 

Оно што мени, као човеку који се помало разуме у неке ствари квари целокупан "догађај" јесте да нисам упознат одакле ћемо надокнадити приходе у буџет којих смо се одрекли укидањем појединих такси. Подсећања ради, ова споменута такса за истицања фирме је на годишњем нивоу доносила локалним самоуправама бар 50 милиона евра. Претпостављам да би образложење на ову моју дилему било то да ће укидањем овог намета држава бити више на користи него ли штети јер ће се побољшати пословна клима, а то ће значити више инвестиција и већу запосленост, па ће се преко те линије мера показати оправданом. Морам признати да ја поучен "трагичним транзиционим искуствима" којих сам се нагледао од 2000. па на овамо нисам љубитељ оваквих мера које ће се показати оправдане, ако се испуни низ услова, али пошто ми ова влада делује кредибилно и решено да ствари мења "зажмурићу" на ову ствар.

Када је реч о повећању ПДВ стопе са 18 на 20%, важно је истаћи да ова мера има смисла ако би влада успела да смањи "намете на рад и производњу". Само на тај начин бисмо успели да цену домаћих производа "држимо" под контролом, а да производи из увоза поскупе и да мера повећања ПДВ-а буде оправдана! Без овога, мера је контрапродуктивна јер је дефлаторног карактера и прво што би изазвала јесте смањење потрошње, затим ланчано смањење производње, али и саме приходе од ПДВ-а на које држава рачуна. Дакле, да сам ја у могућности да саветујем владу, ја бих подигао неопорезиви износ на доходак грађана који би значајно неутралисао ову "горчину" насталу повећањем ПДВ стопе на 20%!

Подизање тзв. ПДВ "цензуса" на 8 милиона динара је мера са пуно ризика. Овом мером се отвара додатни простор за "сиву зону", али са друге стране је добра мера јер ће утицати на повећање привредне активности и упошљавања. Чини ми се да се према оценама Светске Банке, чак 20% бруто дохотка Србије провуче у сивој зони, тако да надам се да размете зашто сам забринут око овог додатног ризика. Као и код претходних "дилема" које сам изнео, верујем да је Министарство финансија ипак добро извагало и закључило шта је чинити.

Када је реч о измени закона о Финансирању локалних самоуправа избачене су накнаде за коришћење и уређење грађевинског земљишта. Ово су свакако подстицајне мера када се гледа побољшање инвестиционог амбијента. У то нема дилеме. Оно што остаје иза ове мере јесте питање ко ће и одакле да санира локалним самоуправама тај мањак који је настао одрицањем од ових прихода у њихове буџете. Вероватно би овде одговор био исти као и код оних накнада за укидање истицања имена фирми. Дакле, више ћемо добити, него изгубити. Међутим, овде постоји још један проблем, а то је квалитет људи који воде локалне самоуправе. Ако локална самоуправа нема квалитетне појединце који ће да направе корист од ове мере за самоуправу и убеде инвеститоре да баш код њих уложе новац, онда им остаје само "тамнија страна медаље", а то је мањи буџетски приливи услед одрицања од ове таксе. Дакле, као и у претходној мери и овде постоји значајан ризик, али се надам да су у Министарству финансија ипак добро извагали шта им је чинити.

Ово су само неке од мера из владиног пакета за фискалну консолидацију које сам хтео да презентујем и укажем на неке изузетно добре ствари које ће донети, али и да укажем на неке јасне ризике које преузимамо на себе. Једна општа оцена јесте да је ипак овде више добрих ствари од којих ће привреда свакако имати више користи него ли штете. Као неко ко све ово гледа са стране, мислим да влада Србије ради добар посао који смо јој поверили.

........

........

 

У неком наредном Блогу ћу изнети кључне слабости Закона о енергетици који је донела претходна влада, а који је предмет озбиљних критика европске комисије. Изнећу своје мишљење које се поклапа са мишљењем европске комисије и понудићу предлоге измена и допуна односног закона.

 

Да ли "продати краву или заменити чобанине" ?

 Готово да нема владе у периоду од 1990.године, па до претходне, да није размишљала о продаји Телекома Србије. Неке наше владе су га продавале, неке "докупљивале" назад, а претходна влада под "диригентском палицом" Мирка Цветковића прво покушала да прода, а потом, гле чуда откупила у потпуности од мањинског грчког партнера. Признаћете да је одлука претходне владе била јако, јако конфузна и препуна контроверзе.

Нова влада која још нема ни 45 дана од свог формирања је јасно ставила до знања да од продаје Телекома за сада нема ништа. Ово је свакако једна добра одлука! Овде сам потпуно искључио "емотивне" факторе из моје процене - све оне приче о "породичном наследству, сребрнини" и осталим стварима за које се прво ухвате домаћи консултанти и "угледни економисти" када на ред дође разматрање продаје Телекома. Приликом моје анализе и процеса "стављања себе" у улогу онога ко треба да донесе одлуку о продаји сам одмах искључио и политичке мотиве и то како ће гласачи да реагују на коначну одлуку и ево шта сам добио:

Прва ствар коју сам закључио јесте да би евентуална одлука о продаји Телекома била фантастична прилика да наши домаћи "угледни економисти", претежно неолибералног концепта одрже један "јавни час" о митској ефикасности тржишта. Одмах би се "угледни" економисти ухватили за тезу да свака роба вреди онолико колико је купац спреман да плати, без обзира да ли продајете кикирики или телеком?! Оваква једна теорија не прихвата постојање било каквих стратешких грана или стратешких роба које треба да остану у рукама државе! Њихов основни мото је : "Све је на продају!" и наравно  : "Цена коју купац плаћа је увек објективна " и ту иде једна велика тачка - крај филозофије! 

У складу са тим "концептом", Телеком вреди онолико колико купац понуди, а не онолико колико је држава тражи, или колико Пера и Жика мисле да вреди. Према логици тржишта, купац је у праву и ту није потребна даља елаборација. Концепт који заступају српски неолиберални и поједини "угледни" економисти јесте такав да на домаћем тржишту капитала, продавац треба да прихвати сваку цену коју купац понуди, под условом да купац долази са запада, јер као што је опште познато - овакав купац је оличење успешности! Ма, да ли је ?! Да ли нас је научила чему ова светска криза?

Такав концепт који заступају неки домаћи "угледни" економисти је заиста поједностављен до наивности! 

Ако погледамо колико је на неуспелом тендеру за продају Телекома Србије понудио аустријски купац, приметићемо да се ради о скандалозно ниској цени! Подсећања ради, реч је о 900 милиона еура за 51% Телекома Србије! Овако ниска цена коју су понудили Аустријанци се може објаснити на само два начина, тачније на један од два начина:

Први, чисто економски, тј. цена је ниска зато што купац верује да будући профити Телекома неће бити тако високи како је држава веровала у моменту када је изашла са најнизом прихватљивом ценом. 

Други, далеко опаснији разлог, а то је да је тржиште телекомуникација, попут неких осталих тржишта већ "картелисано" и подељено између "великих играча". Овакав приступ би подразумевао да се већ унапред зна која ће западна корпорација купити ког локалног оператера и у којој држави. Ово је заиста "интелигентан" начин да се избегне надметање у коме ће продавац да "профитира", тј.постигне неку солидну цену у трансакцији! При томе се истовремено симулира тржишна утакмица. Овакве државе које пристану да продају своје оператере неким од оваквих "великих играча", све имају једну заједничку ствар, а то је да се не зна да ли су им "елите" нестручније или подложније корупцији!

У овако креираној тржишној утакмици, а ја бих је пре назвао "мешетарији", појави се конкуреницја приликом куповине локалног оператера, која достави веома ниске понуде за куповину, или само откупи тендерску документацију, а потом се повуче из наредне фазе тендерске процедуре, без да да било какву понуду. На овакав начин се раде 2 ствари: симулира се конкуренција и тржишна утакмица, али се са друге стране и обесхрабрују потенцијални купци који не припадају картелу. Одговорно сумњам да је приликом неуспелог тендера за продају Телекома Србије за време претходне владе ово био случај јер се НИКО од потенцијалних учесника на тендеру није жалио због проблематичне ситуације када је аустријски оператер дао цену која је за трећину била нижа од минимално прописане тендерске цене! 

Заиста је мали број људи у "медијском мраку" који је харао Србијом приметио ову ствар, која указује на тржишну манипулацију, тј. чисту шпекулативну радњу. Кроз медије пуних 12 година су протуране приче да је зло увек на истоку, а добро на западу; да су шпекулације недозвољене радње које користе само српски бизнисмени, доку су у тој ЕУ све "господа" којој не пада на памет да се служе тржишним шпекулативним радњама!

Према подацима ЕУ у које сам имао увид, само у протеклих 15 месеци ЕУ је казнила картеле са око 3,5 милијарди еура, а ради се око 42 доказана случаја манипулације на тржишту од стране тих картела! Мало ли је?! Наравно, ове цифре не обхватају све шпекулације, већ само оне које су се могле доказати. 

Наравно, нико се у ЕУ не би ни бавио случајем Телекома Србије и испитивањем да ли је услед картелског удруживања наш Телеком Србије евентуално продат испод цене! ЕУ својом регулативом и законима штити своја тржишта и потрошаче! 

Капацитет наших институција да, ако би до оваквог проблема дошло, би био јако, јако мали и на крају би се морали помирити са чињеницом да смо и Телеком "поклонили", као многа предузећа у процесу приватизације! 

  

Није нам потребна још једна приватизација у којој би дали национални ресурс другој држави по багателној цени и тако осудили наше младе генерације ... 

Свакако да Телекому требају промене, али никако промене власника ...

Наставиће се ...

"Партнерство неједнаких" ? Лепо звучи, али је могуће само у бајци ...

Током мандата претходне владе били смо сведоци многобројних међудржавних споразума, меморандума о разумевању и уговора које наша влада, ЕПС и министартсво енергетике и рударства, склопило у "наше име" и за "наш рачун" са страним партнерима. 

И обичан човек се увреди када у "његово име" и за "његов рачун" неко склапа и договара нешто, а да он у то нема увид. Посебно се увреди када тај неко ко у "ваше име" и за "ваш рачун" договара нешто, а да вас није ништа питао, док другу страну  убеђује како сте ви дали сагласност за тај "договор". У обичном свету се такве ствари називају преварама, а такви људи који чине такве ствари врло брзо изгубе кредибилитет. Ово је била најобичнија "паралела". Врло често су пред нашим очима "махали" са неким уговорима, меморандумима и споразумима, па су час ишли и дотле дрско да нам пред камерама приказују тескт тих докумената који је био затамљен, тобож због поверљивих информација! Е, знате шта? Tо је врхунац безобразлука! 

Један од таквих докумената јесте низ уговора између Србије са једне стране и владе Италије и фирме "Сећи енергија", са друге стране о "заједничким улагањима". Знате шта, поштено ћу вам рећи да када чујем речи "заједничка улагања" којима неки министар почне да "маше пред камерама", ја одмах знам да је то штетна ствар за нашу државу! До те мере су деградирани стручни термини од стране оних који су се окористили о службени положај да ће нам дуго времена требати да речи "експерт", "заједничко улагање" итд. добију прави правцати смисао, тј. право значење. 

Уговор између наше и италијанске стране је класичан пример "партнерства неједнаких" у неком пројекту. Сваки рационалан човек би се онда запитао какво је то партнерство? То је партнерство у коме "интерес" има само већи партнер и који ће из тог "посла" изаћи још већи, а онај мањи партнер изаћи још мањи. Најкраће је то тако!

Уговор између Србије и Италијана је само један део "ширег" пројекта италијанске стране који обухвата све земље Балкана и који је јако штетан и по развој регионалног тржишта електричне енергије. Регион Балкана већ дуже време пати од хроничног дефицита електричне енергије, тј. цео регион је увозно зависан, па можете мислити какав ефекат може у таквој ситуацији да изазове да све неискориштене ресурсе које регион има стави у службу производње електричне енергије коју ће слати у извоз. То би у енергетском смислу, од земаља Балкана направило "земље трећег света". 

У извештајима појединих организација, као што је нпр. "Мрежа за надзор банака" која окупља и неке европске еколошке организације јасно се наводи да су ови споразуми између Италије и земаља Балкана (Србија, Црна Гора, БиХ ... ) у супротности са законима ЕУ и да су "контроверзни" у многим питањима. Ова организација истиче да би Италија имала највећу корист од "увоза јефтине струје" са Балкана, а италијанске фирме не би морале да плаћају таксу за емисију угљен-диоксида док се "прљава енергија" производи у земљама које нису чланице ЕУ. Фино им то смишљено, зар не??

Италијани су замислили да до 2020.године удео коришћења ОИЕ у укупној потрошњи повећају са садашњих 8,9% на 17%. "Амбициозно", зар не? Ево како то планирају урадити: Планирају увозити око 6000 GWh из Црне Горе и држава повезаних са црногорском мрежом (ту смо и ми у том "пакету"), као и 3000 GWh из Албаније, а од 2018.године и 600 GWh из Туниса. 

Ове "цифре у GWh" са становишта Италије не делују много, али са становишта поменутих земаља су "велике као кућа". Ево вам пример Албаније: У 2009.години је ова држава произвела 5300 GWh, а планови Италије су да из Албаније увезе 3000 GWh годишње, што значи две трећине или 66% укупне производње ће Албанија морати да извезе у Италију! Ово су опасне ствари за цео регион Балкана по питању енергетксе, али и финансијске безбедности и стабилности, јер би се овим пројектом све земље бациле у "модерно ропство" са нарастајућим дефицитима, јавним дугом итд. 

Када је реч о Србији и БиХ, то су две земље које су увозно зависне када је електрична енергија у питању и од око 37500 GWh које Србија произведе чак око 27000 GWh долази из термоелектрана. То практично значи да ове две земље ако планирају да се "престроје" на производњу енергије из ОИЕ и достизању европских циљева да извоз енергије из ОИЕ уопште није паметан потез да извозе "чисту енергију"! Ми бисмо реализацијом пројеката на Дрини и Ибру, како су сада замишљени начинили "одлив производних капацитета ка италијанском тржишту", што би нам донело огромне проблеме и додатну нестабилност на тржишту и угрозило јавни дуг, платни биланс државе и створило "огромне главобоље"!

Додатна слабост и огроман ризик који Србија прихвата "овим послом столећа" како га назваше претходна влада јесте да уколико се Италија одлучи да увози више струје са Балкана и из Србије, не мора то нужно чинити из ОИЕ, већ може да угаљ из Колубаре Б буде уместо за потребе Србије употребљен за извоз електричне енергије за Италију! "Сјајно", зар не?!! Скандал!!! Италија би, према неким проценама, увозом јефтине струје са Балкана уштедела годишње око 225 милиона еура, док су "надања" у Црној Гори, нпр. да ће зарадити годишње између 10 и 40 милиона еура! Извините, да ли је то "партнерство једнаких"?! Не, ја не бих рекао!

Када је реч о заштити животне средине, цео пројекат је "неодржив". Имате на тој траси два национална парка са ретким врстама:Дурмитор и Ловћен, али и драгоцено станиште морских трава на медитерану куда је планирана траса за кабл. Не видим начин да студије утицаја пројекта на животну средину и ретке врсте задовоље директиве ЕУ у овој области!

О овом пројекту би се заиста могло писати још доста тога, од контроверзне приватизације црногорске електропривредне корпорације, "неискуству" фирме Сећи енергија у послу који јој је уговором поверен, изостанку тендера у Србији за ове пројекте, потребе да неко "робија" у Србији за свој потипс што је ставио на неке уговоре  итд. Мишљења сам да целокупна стручна јавност стоји иза идеје које би требало да буде прихватљива и за ресорно министарство енергетике, равоја и заштите животне средине, а то је да се сада цео случај испита и да се нађе модалитет за заштиту наших интереса који су како сада ствари стоје угрожени. 

"Играчка" звана Телеком ...

Последњих дана смо сведоци "медијских нагађања" о томе шта би могло или требало да нова влада учини са Телекомом Србије. У новинским чланцима се може видети доста идеја око тога колико би држава могла да добије новца уколико би се одлучила за продају, шта би требало са тим новцем да учини итд. Но, пре него што дођемо до одговора на ова питања, требало би мало да "ставимо под скенер" наш Телеком, али и РАТЕЛ, као националног регулатора од кога доста тога зависи.

Прво питање које би било који власник неког капитала (у нашем случају држава Србија) у некој компанији (у нашем случају Телеком Србије) требало себи да постави јесте да ли може да уопште пронађе неку инвестицију која јој омогућава већи принос на капитал у односу на овај капитал који сада има у компанији Телеком Србије? Ако држава није у могућности да пронађе једну такву инвестицију, тада уопште не треба да размишља о продаји свог власничког удела у Телекому Србије. Ових дана "провејавају" нагађања неких стручњака да би било паметно, ако до продаје дође, новац уложити у путеве. Морам признати, нисам сигуран. Прво што смо се показали да ми као држава не умемо да ефикасно водимо пројекат изградње аутопутева, а друго што смо се такође показали да не умемо да ефикасно управљамо аутопутевима и наплатом путарина. О одржавању аутопутева и том послу нећу ни да причам. Дакле, озбиљно је питање може ли ова држава да нађе такву инвестицију која ће јој омогућити већи принос на капитал од ове ситуације када има капитал у акцијама Телекома и сасвим солидне дивидендне приходе у државни буџет.

Следеће питање, које садашњи власник Телекома Србије треба себи да постави (уколико је одговор на оно прво питање "Да") јесте сигурно, "у којој фази се налази бизнис Телекома Србије и да ли је сада са становишта компаније добар,идеалан или можда лош моменат за продају"?! Одговорно тврдим да са становишта компаније није ни добар, а да не говоримо идеалан моменат на продају. На цену коју ће неки инвеститор понудити нашој држави за Телеком Србије ће свакако утицати дуг Телекома Србије. Колико ми је познато, Телеком је се раздужио према City Bank за кредит од 700М еура за куповину Телеком Републике Српске, али је сада Телеком Србије оптерећен новим кредитом који је узео за куповину акција грчког партнера. Ако претпоставимо да је тај дуг око 500 милиона еура, рачунајте да ће вам било који инвеститор најмање за толико понудити да плати за Телеком Србије. Треба напоменути да компанија нема никаквих проблема да враћа овај кредит, па стога нема никакве потребе да се продаје под кредитом. 

Следећи параметар који ће било који инвеститор разматрати јесте ЕБИТДА маргину компаније која је изнад просека у сектору, дакле компанија је више него способна да "заради новац". Компанија сигурно има простора да се уз бољу контролу трошкова учини још ефикаснијом. Међутим, оно што ће сваки озбиљан инвеститор који би се јавио на тендер за куповину акција уочити јесте велики утицај курсних разлика на "маргину" коју би овде очекивао. Наиме, сваки озбиљан инвеститор, а очекивати је да нема нико пар милијарди за бацити зна шта се догађа са динаром и зна да је судбина динара да даље "клиза". То клизање динара свакако утиче на раст тзв. "оперативних трошкова" који су уговорени са валутном клаузулом, па зато компанија има изложеност ка валутном ризику. Такве ствари "једу ЕБИТДА" и снижавају вредност ваше инвестиције у акције компаније, ако то посматрамо са аспекта потенцијалног инвеститора. Пример таквих трошкова су трошкови разних закупа који су индексирани у еурима, набавка опреме из иностранства која је такође везана за курс еура, набавка мобилних телефона итд. Ти трошкови ће на најдиректнији могући начин да оптерете " ЕБИТДА и у будућем периоду и као такви ће да смање и дивидендни принос који би потенцијални купац очекивао куповином акција Телекома Србије.

Оно што се такође да приметити јесте један рекао бих "чудан" однос регулаторне Агенције за телекомуникације, популарног РАТЕЛ-а према нашем Телекому Србије. РАТЕЛ је заузео став да треба извршити потпуну либерализацију односно дерегулацију тржишта телекомуникација, донео сет закона којим се врши огроман притисак на инвестиционе капацитете Телекома Србије, тера Телеком Србије да даје своје капацитете конкуренцији по "нереалним ценама", омогућава бављење јавном телефонијом без лиценци, просто РАТЕЛ је се ставио у службу страних инвеститора што није добро за државу као власника Телекома Србије, али и за сам Телеком Србије. Сматрам да нова влада треба да уведе ред у РАТЕЛ, јер овако стање није нити добро нити одрживо!

Што се евентуалних потенцијалних купаца тиче, заиста би било тешко очекивати да неки од европских водећих имена тренутно ин терес да плати реалну цену за Телеком Србије. Велика већина европских оператера су у некој врсти проблема, под великим кредитима итд. Ако бих очекивао инвеститора у Телеком Србије, очекивао бих га са истока!

.... Наставиће се ...

За "одабране" ћемо руже, за потрошаче ћемо "трње", а држави шта остане !

Тешко да постоји пунолетан грађанин у Србији који има возачку дозволу, а да није приметио да је у готово свим информативним програмима ударна вест поскупљење нафтних деривата на пумпама у Србији. Истина, за термин "поскупљење", у информативним емисијама се користи лепши термин, а то је "корекција" :-).

Сам термин "корекција" може да има два значења: корекција навише или корекција наниже. Када је реч о нафтним дериватима у Србији, права је реткост "доживети корекцију цене наниже", могло би се рећи да су то дани које можемо да прогласимо за "празник за црвено слово"!

Корекције, било поскупљења или појефтињења су биле реалност и пре продаје НИС-а Русима, али након продаје и међудржавног уговора између Србије и Русије већина грађана Србије је по свом џепу осетила и много боље разумела овај термин "корекције цене навише", него ли "корекције цене наниже".

Са друге стране, ни државни буџет се није нешто "прославио". Углавном су расле акцизе, тј. захватања државе у коначној цени нафтних деривата, док је промет на пумпама углавном био у паду. Дакле, са једне стране држава је више захватала кроз акцизе, али је мањи промет неутралисао тај "бенефит" и могло би се рећи нанео само штету и долио уље на ватру. 

Поставља се кључно питање може ли шта ова држава да уради по питању уређења ове области и како да се стабилизују цене деривата на средњи рок?

Наравно да може. Држава треба да стимулише развој и продубљивање тржишта. За мене је бесмислен  "Правилник" о минимуму техничких услова за складиштење нафтних деривата који је донела претходна влада, а који је као свој ефекат, види чуда, смањио број увозника са око 250 на 15-так. Један такав "Правилник", не улазећи уопште у то шта у њему пише, са аспекта либерализације тржишта није лош него катастрофалан, судећи по овом резултату. Овакав "Правилник" је, ако се дубље анализира, баш један од кључних разлога зашто када цена сирове нафте пада, код нас се на пумпама ништа не догађа! Није уопште појмиво да за циљ имате либерализацију неког секотра, као што је сектор нафте, а да имате један правилник који удара на један од темеља либералног тржишта, а то је свакако диверсификација снабдевања тржишта производом (у нашем случају нафтним дериватом). Наравно, треба да постоји неки правилник, јер не може било ко да се бави овако осетљивим пословима, али сигурно је да у овом који је донела претходна влада, а који и даље важи нешто "баш није по мери"!

Простор за стабилизацију цена деривата и смањење њихове велике корелације са евентуалним ценовним шоковима сирове нафте на светском тржишту треба потражити у резервама домаће сирове нафте. Наиме, сваке године, НИС преради око милион тона домаће сирове нафте, дакле за толико уштеди на куповини из увоза и ту треба тржити простор да се тржиште заштити од "шокова" било које врсте. Ако узмете да би тона нафте на берзи могла да се прода по 300 $, долазите до цифре од 300 милиона евра колико поклањамо годишње НИС-у! Новац од експлоатације гаса нећу ни да рачунам! Проблем је што смо то "све у пакету" продали Русима за 400 милиона евра!


Мера којом се стабилизују цене било које робе јесу свакако "обавезне резерве". Ако би наша држава могла да обезбеди обавезне резерве горива за, нпр. 90 дана, као сав нормалан свет, сигурно је да би тада тржиште нафтних деривата показало већу резистенцију на промене цене сирове нафте, курс долара и остале параметре.

Простор за стабилизацију цене нафтних деривата треба тражити и у усклађивању рудне ренте коју држава наплаћује за вађење нафте и гаса са висином рудне ренте у региону. Подсетићу, у окружењу се надокнада за експлоатацију нафте и гаса плаћа од 10 до 13%, док Србија "наплаћује" 7%. Оно што је додатно катастрофично јесте што Србија НИС-у вероватно не наплаћује ни 7% рудне ренте за експлоатацију нафте, већ 3% колико је била висина исте те ренте у тренутку када је склопљен купо-продајни уговор и међудржавни уговор између Србије и Руске Федерације. Ако би држава Србија неким преговорима са руском страном успела да поправи неке одредбе међудржавног уговора, па рецимо успела да наплати уместо 3% рудне ренте за експолоатацију домаће нафте неких 10%, што је међу најнижим износима у региону, тада би иста та држава Србија имала могућност да смањи захватања у цени нафтних деривата на пумпама и имали би јефтиније деривате.Поставља се питање, може ли Србија НИС-у да наплати "реалну" рудну ренту, јер НИС данас много боље стоји него ли наш државни буџет?

Оно што је евидентно јесте да је претходна влада склопила јако штетан међудржавни уговор са руском страном и да није водила рачуна ни о чему: о цени капитала НИС-а, о рудним богаствима, о рудним рентама, о инвестицијама у нафтни сектор ... Оно што је реално очекивати од нове владе и ресорног министарства за енергетику јесте да поново седне са руском страном и покуша исправити неке елементе тог лоше склопљеног посла за нас! Ако у томе успе, реално је очекивати и боље дане за цео сектор нафтне привреде у Србији.