Сада већ давне 2007-08, касних јесењих дана, неретко претежно кишних и
прилично магловитих, већину поподнева до касно увече сам проводио на
постдипломским студијама на Факултету организационих наука. Сећам се
првих предавања, која су обично почињала касно поподне, тј. рано увече
око 18 сати како би људи који раде могли да стигну на предавања. Прва
предавања су била код шефа нашег одсека, на којима је он објашњавао
тржиште и тржишне односе, као и механизме деловања тржишта. Сасвим случајно, пошто је један од колега који је седео до мене у првом реду био из Комисије за хартије од вредности, а поступци приватизације, берзанског пословања и слично су били "хит" тема тадашње пословне елите, која је на сву срећу данас по затворима и по судовима, професор је доста често пребацивао тежиште излагања на тржиште хартија од вредности, Агенцију за приватизацију и остале "атрактивне" институције на чијим примерима би нам објашњавао и добре и лоше примере у пракси.
И од тада, практично, постајем један од заговорника концепта тржишне економије. На примеру рада једне берзе, професор нам је објашњавао како једно тржише функционише, шта га чини и колико је важан надзор независних и јаких институција над било којим тржиштем, не само финансијсим, него и осталим тржиштима. Јако пажљиво сам слушао, бележио и "хватао" сваку ситницу, али су већ тада у мислима почели да ми се "боре мисли моје". Са једне стране су биле књишке дефиниције и теорија, а са друге стране су били практични примери који обично знају да одступају од теорије. Знао сам да мора да постоји тај "празан простор" између теорије и праксе, који мешетари користе, али нисам ни појма имао како то изгледа у пракси.
Пракса различита од теорије
На примеру својинске трансформације друштвеног капитала у приватни, који је спровођеног под диригентском палицом Агенције за приватизацију и под вођством бивших странака (ДС-а и УРС-а) које су сада на срећу прерасле у покрете грађана и иду ка нестајању, сасвим је јасно шта се деси када се ова компонента "контроле" над неким процесом испусти из вида. Од 2400 друштвених предузећа, код око 640 њих је раскинут уговор о приватизацији, при чему је 75% радника који су радили 2000.године у тим предузећима данас без посла. То је један застрашујући податак пред којим би требало да се застиди руководство и сва руководства Агенције за приватизацију.
Генерално, приликом процене вредности неког од ових предузећа уопште није узето у обзир вредност имовине ових предузећа, већ само "способност" предузећа да заради паре. То вам је отворени позив на корупцију јер на пример, ако је неки бизнисмен заинтересован да за мале паре купи неко друштвено предузеће, довољно му је да "подмаже" директоре тог предузећа који ће са неколико лоших пословних одлука "умање способност" предузећа да заради паре (нпр.изгубе део тржишта, повуку неки лош кредит) и тиме су вредна предузећа купована за смешне паре, а вредност њихове имовине је уједно премашивала вишеструко цену у купо-продајној трансакцији. Држава просто није водила рачуна кога именује у управне и надзорне одборе и искрено, ако посматрам све ово из угла либерелног економисте, не кривим ја купца што хоће предузеће да купи што јефтиније јер је то у капитализму нормално, али кривим продавца и све који у име продавца (кроз чланство у управним и надзорним одборима) на недозвољен начин помагали да се предузећа продају јефтино.
Ако за тренутак "зажмуримо" на цене које су постизане у купо-продајним трансакцијама, ту се јавља додатни позив на корупцију према појединцима из Агенције за приватизацију који су били задужени да контролишу испуњење услова из купо-продајних уговора који су склапани. Тако вам се деси, да купац прода део имовине предузећа, што по купо-продајном уговору није смео учинити, а да нико, али баш нико из Агенције за приватизацију не реагује на то, а по закону су то требали да раде. Затим, неиспуњење инвестиционих програма, такође дефинисаних уговором нико често није контролисао и тиме на време раскинуте те приватизације ... Врло често је се дешавало да Агенција за приватизацију по 15 пута одлаже раскид неког купо-продајног уговора под изговором да да додатну шансу купцу да поправи стање иако је свима било јасно да од тога нема ништа...
Оно што је битно учинити што пре, јесте разрешити комплетно рукодовдство Агенције за приватизацију и уредити ову институцију кроз измене процедура за њен рад, а уједно и изменити закон о приватизацији и појачати надзор над овом институцијом...
